Odlomak iz knjige:
Prijao mi je rezak vazduh napolju. Zavio sam cigaretu i ostao ispred kafane. George je obišao kamion ne bi li proverio da li ima neželjenih putnika ili kakve štete.
„Prespavaćemo ovde“, rekao sam kada mi je prišao. „Kasno je, a dečak je umoran. Verujem da smo uzeli sve svoje stvari iz kamiona. Hvala na vožnji i večeri.“
Zaustio je da mi nešto kaže, ali se predomislio. Odmahnuo je i sa osmehom se udaljio ka kamionu. Na vratima restorana pojavili su se gospođa Zomer i Zeka. Lica su im se ozarila – shvatili su da ćemo večeras spavati u čistoj posteljini.
Pre nego što sam otišao u svoju sobu, zapretio sam gospođi Zomer da ovoga puta neću platiti njihovu ukoliko napusti motel bez mene. Dogovorili smo se da se nađemo u osam sati na doručku.
Ušavši u sobu, spustio sam rančeve na krevet i izuo se. Izvadio sam onu nošenu majicu i pomirisao je. Mogao bih da je obučem sutra, ionako je bila u boljem stanju od ove koju sam imao na sebi.
Pisaću Kristini o gospođi Zomer sutra ujutro. Sada mi je bilo potrebno da razbistrim misli. I da stupim u vezu sa kumom. Pošto nisam mogao da ga dobijem telefonom, napisao sam mu imejl. Prošli put je upalilo.
Kneževiću!
Šta se ovo, majku mu, dešava?
Javi mi se, da ne moram da dolazim po tebe.
Jadno… i potencijalno opasno. Palo mi je na pamet da ga verovatno prate, čitaju mu imejlove. A možda preterujem. Obrisao sam, pa otišao da se istuširam.
Pravo iz tuš-kabine, mokar i nag, vratio sam se u sobu i dohvatio telefon. Otkucao sam samo jednu rečenicu i poslao je: Kneževiću, javi mi se.
Zadovoljno sam se opružio na krevetu kada mi je ruka pala na kumov ranac. Uspravio sam se i otvorio ga. Izvadio sam martinke. Bile su uvijene u neku belu zgužvanu majicu, pa sam sve spustio na pod. Pogledao sam ima li još nečega i na dnu našao stari zipo upaljač. Nije radio. Šteta.
Tresao sam šareni ranac dok se nisam uverio da ništa nije ostalo, pa njime gađao kantu za otpatke. Završio je između kreveta i zida, gotovo pola metra od cilja. Podigao sam zatim onu kumovu majicu sa poda želeći da bar nju ubacim u zamišljeni koš, kada su mi, iako sa naličja, crveno-crni obrisi privukli pažnju.
Sa prednje strane, delimično požutele od stajanja, urlao je albino Afrikanac. Preko njegovog čela crvenela se reč „BUNT“. Ta slova sam ja napisao. Boju sam ukrao od jedne devojke koja je tada bila zaljubljena u mene. Išla je u dizajnersku školu i bila bogata… Zato je valjda nisam voleo. To me ipak nije sprečavalo da je iskorišćavam. Zaboravio sam joj ime.
Majicu sam dobio od moje Vilme možda samo godinu pre nego što sam otišao da živim sa njom. Sada bih mogao da se zakunem da ju je kupila na nekoj rasprodaji. Govorila je da joj je čudno što se radujem besnim ljudima, pa se verovatno time vodila kada ju je birala. I bila je u pravu – njegov ljutit lik činio mi se savršenim. Dopisao sam tu reč koja je, verovao sam, suština mog bića…