Odlomak iz knjige:
Vins je obožavao Prag. Posebno noću, kada bi grad poprimio njegove omiljene boje. Teget i narandžastu.
Ja sam uživala u tišini. Ne onoj koja donosi mir, već u zlokobnom hladnom odsustvu buke. I života. Smirivala je moje umorne nerve.
Poput starog bračnog para, svakog popodneva ispijali smo čaj na terasi. Sedeli smo do večeri i uživali u pogledu na Karlov most i Hradčane. Čekali smo trenutak kada bi se sav kolorit sveo na noć i svetiljke. Vins bi potom odlazio u provod, a ja bih ga čekala u tišini.
Trebalo je da prođe nekoliko nedelja dok se nisam odvažila da se sama prošetam. Lutala sam starim delom grada, ali Vltavu nisam prelazila. Posmatrala sam pijane strance kako bauljaju i povraćaju po najlepšem gotskom gradu na kontinentu. Bar sam u tom trenutku verovala da je najlepši. Iako me je nervirala bahatost turista, imala sam više razumevanja za njih nego za one uobražene amsterdamske bicikliste.
A onda, jednog dana, odvažno sam krenula dalje. Pa još dalje, na istok. Kada sam otkrila deo grada u kojem ulice nose nazive gradova i zemalja, pomislila sam da bi to mogao biti naš novi dom. Ubrzo sam svakodnevno dolazila do mesta gde se sreću Jugoslovenska i Beogradska ulica. Tramvajske šine i praška kaldrma probudili su prijatna sećanja koja sam davno potisnula. Zato sam i smišljala stotinu jedan način da nagovorim Vinsa da nađemo stan baš tu, u nekoj od starih belih zgrada. Znala sam da neće lako pristati na to. Sigurno će više želeti da bude bliže zagrljaju Rimske i Italijanske ulice.
I tog oblačnog dana maštala sam o našem novom početku. Dok sam kupovala srebrni prsten u jednoj umetničkoj radionici, kroz izlog sam primetila zanimljiv plakat na obližnjem panou. Prikazivao je jednu princezu kako zamišljeno sedi i u ruci drži srebrni kolut ukrašen zumbulima, srcima i strelama. Pomislila sam kako bi istog oblika mogao biti i lep prsten. Budući da ne govorim češki, pitala sam na engleskom vlasnicu radnje da mi objasni o kakvoj je reklami reč. Kazala mi je, žvrljajući nekakvu mapu po računu, da će blizu stanice Angel, s druge strane Vltave, ovog meseca biti održana modna revija nadahnuta Muhinim delima. Ako sam dobro razumela njen loš engleski, čak će i unuka poznatog slikara predstaviti svoj nakit.
Mrzela sam situacije poput ovih – kad ispadnem glupa. Neobrazovana. Nisam znala ko je Muha. Moja sagovornica se pravila da ne primećuje moj zbunjeni pogled.
„Muhin muzej je u Panskoj ulici. Tamo možete da vidite mnogo toga lepog. Požurite, čini mi se da rade do šest”, rekla je uviđavna gospođa ljubičaste kose, crtajući mi kako da najbrže stignem do muzeja.
Imala sam nešto više od jednog sata. Požurila sam i za desetak minuta našla belu zgradu u neupadljivoj ulici. U muzeju nisu hteli da mi prodaju kartu uz obrazloženje da nema dovoljno vremena da pogledam postavku, ali su me pustili u suvenirnicu. U prvoj prostoriji, pored kase, bile su izložene kutije, čaše, magneti… Poneki komad nakita. Ništa ni nalik onom kolutu. Produžila sam u susednu sobu pretrpanu reprodukcijama na papiru i tako otkrila čudesni Muhin svet lepotica.
Vreme je brzo prošlo. Na kraju sam kupila nekoliko postera. Tamnokosu sa zlatnom trakom oko glave i predivnim minđušama. Čašom u ruci. Pogledom koji govori da se dosađuje. I iščekuje. Nekog posebnog. Da je iznenadi i oduševi. Kupila sam i plavušu u ružičastoj haljini, sa cvećem u kosi i voćem u ruci. I ona je iščekivala isto, ali će pristati na kompromis. Izmamila mi je osmeh pomisao na to koliko će se Vins obradovati. Ovoga puta ja ću biti ta koja je nešto otkrila. Alfonsa Muhu.
Kada sam izišla, počela je kiša. Nisam bila sigurna koliko sam daleko od Rok-kafea u kojem je trebalo da se nađem sa Vinsom. Potrčala sam ka obližnjem pasažu, ne bih li spasila kožne sandale. I postere. Krišom sam otvorila plan grada da vidim gde se nalazim. Iako se nisam odvajala od male mape odštampane sa interneta, vadila sam je iz torbe samo u slučaju preke potrebe. Želela sam da postanem domaća. Pražanka. Što pre. Bila sam blizu, pa sam odlučila da sačekam da ovaj prolećni pljusak prođe. Osvrnula sam se. Sa leve strane kroz bela drvena vrata sa nepretencioznim detaljima od kovanog gvožđa ulazilo se u stambenu zgradu, dok je levi deo prolaza celom dužinom zauzimao izlog nekakve galerije.
Tada sam ugledala njen profil. Raskošni nakit na glavi spuštao se i mešao sa crnim pramenovima koji se prelivaju izvan kružnih ramova. Da nije bilo stakla, sigurno bih je dotakla. U tom trenutku, neke ruke su je izvadile iz izloga. Utrčala sam u galeriju. Prodavac ju je pružao muškarcu koji je stajao za pultom.
„Ja želim da je kupim!” gotovo sam povikala…