Odlomak iz knjige:
Ulazak u naš studio za emitovanje i u glavnu režiju doživljavam kao povlasticu ravnu onoj da posmatram kako se svakodnevno rukuje muzejskim eksponatima. Ne preterujem kada to kažem. Iako imamo kompjutere i digitalne snimače, u opremu se ozbiljnije nije ulagalo decenijama.
Iz nekog razloga, rekao bih funkcionerskog, tehnika Oltara otadžbine uvek je bila u zapećku… i studijska i emisiona. Ko zna u kakvom bi stanju bili repetitori da ih šef sektora samoinicijativno ne proverava jednom godišnje, kada se odvaži da priviri na krov ili ako je primoran da se penje zbog nekog kvara.
Od mog prethodnika, još dok me je uvodio u posao, saznao sam kako je nivo zračenja gore veoma visok i nekako čudan. Ne sećam se pojedinosti, ali mi je pričao da su to neki posebni talasi, ne bih da licitiram koji… Nisam ni upamtio, ali imam zapisano u jednoj od beležnica u privatnoj arhivi. Čini mi se da su poznati u naučnim krugovima jer su ih, doduše u prošlom veku, koristili u sanatorijumima za lečenje lakših oblika šizofrenije. Moj prethodnik nije znao postoji li i neka nuspojava tog svojevrsnog tretmana… mada mi je pomenuo da je onaj čuveni ruski stručnjak za merenje radijacije pobegao glavom bez obzira posle trominutne rutinske kontrole našeg zračenja. A dva i po minuta mu je trebalo samo da izađe na krov.
Ponekad se zamislim da li je slučajno ovaj brod ludaka smešten baš na poslednjem spratu… To je, kako ono kažu, retoričko pitanje.
„Čuješ li ti njega, majke ti?“
Mika je podigao pogled sa novina i, videvši da mu je ton-majstor Mrzić i dalje okrenut leđima, pretpostavio da mu pitanje nije ni bilo upućeno. Vratio se prelistavanju prekjučerašnje štampe. Ionako je samo gledao slike. Toliko ga je obuzeo zadatak koji su mu dodelili direktor i Mileva, da nije bio u stanju da pročita čak ni tri reda o novoj ljubavnoj aferi poznate pevačice. Doduše, Mika Žikić nije bio opterećen time kako će otkriti surovog ubicu i možda se čak suočiti sa njim. Najstrašnije mu je padalo to što mu je Mileva zapretila da nikome ne sme ni da zucne ni o čemu… ni o Panjoglavićevoj tajni.
„Kao da je bitno koje je boje prokleti automobil…“ Mrzić je nastavio da viče na spikera od kojeg ga je delilo duplo staklo. „Alooo, ubio je petoro ljudi… Uostalom, nije ni crven, nego prokleto bordo… Vesti je garant pravila ona ćorava. Drnda to ne bi ni trezna. Samo fali broj proklete tablice, pa da vanzemaljci budu potpuno informisani o saobraćajnoj nesreći u jednoj prokletoj selendri na brdovitom Balkanu… S kim ja radim…“
Zlatan Punić završio je petominutne vesti. Nesvestan negodovanja, namignuo je namrštenom toncu kroz musavo staklo i izišao iz studija.
„Miko, štrikaj.“ Mrzić se sada okrenuo prema radijskom kuriru koji mu je sedeo iza leđa na stolici na točkiće.
Žikić se hitro otkotrljao prema magnetofonu koji je bio postavljen na postolje singerice na nožni pogon i počeo da pritiska papučicu. Ona je dalje preko kaiša pokrenula točak koji je opet okretanjem nekih kanapa zavrteo traku na magnetofonu – razlegao se poznati motiv Užičkog kola.
Ti uvodni taktovi su intervalni signal koji se emituje između dve emisije i predstavlja svojevrsni ton prepoznavanja našeg radija. Postojala je zamisao da stavimo melodiju himne, što i priliči instituciji kakva je Oltar otadžbine, ali s obzirom na to da je najsvečanija pesma naše zemlje često menjana, dešavalo se da nismo bili sigurni koja je trenutno u opticaju. Zato je odlučeno da kolo bude znak raspoznavanja na međuplanetnim frekvencijama…
Pripremajući promociju romana u Đurinoj kući 2018.godine, nekadašnje kolege sa Radija S prilagodile su i snimile jedno poglavlje „Oltara otadžbine“. Oni nisu profesionalni glumci, već sjajni voditelji, novinari i tonci, i zato im veliko hvala za trud da glasovno ožive likove iz deska ovog čudnog radija.
Uloge:
Kafe-kuvarica Mileva – Irena Karaklajić
Urednica Keva Drndarski – Marija Vuksanović
Spiker Zlatan Punić – Predrag Petrović
Novinar Mališa Gužvalić – Nemanja Mišić
Bezbednjak Aleksa Žunić – Vlada Minić
Ton majstor(ica):
Kristina Stanković